Са напретком дигиталних технологија, стриминг платформе, укључујући YouTube и Spotify, постају примарно средство за конзумирање музике и аудиовизуелног садржаја. Ова реалност поново покреће правне дебате о ограничењима преноса ауторских права.
Иако није изолован случај, недавни правни спор између певача Леонарда и компаније Sony Music истакао је релевантне забринутости у вези са обимом права које је аутор дела дао и опстанком овог продужетка током времена, посебно у условима нових облика искоришћавања дела, као што је стримовање.
У горе поменутом случају, Леонардо је, као тужилац, правно оспорио ваљаност уговора потписаног 1998. године са Sony Music-ом у вези са могућношћу дистрибуције његовог музичког каталога на стриминг платформама, сматрајући да уговорна клаузула која одређује обим коришћења дела од стране Sony Music-а не предвиђа изричито дистрибуцију путем стримовања.
Контроверза се врти око рестриктивног тумачења правних трансакција (укључујући уговоре) које регулишу ауторска права. То је зато што се не може претпоставити ништа што није јасно и изричито договорено, а то би могло довести до разумевања да тренутни облици искоришћавања нису били предвиђени уговорима закљученим у прошлости и да стога нису били овлашћени од стране аутора. Међутим, иако је обавеза поштовања критеријума валидности преноса (нпр. да уговор буде у писаној форми, да одређује овлашћене облике коришћења итд.) неспорна, неопходно је да анализа узме у обзир технолошки контекст у којем је уговор потписан (1998. године, када је Леонардо потписао уговор, Спотифај – на пример – је још увек био 10 година удаљен од покретања).
Главна тачка напетости, како у овом тако и у другим сличним случајевима, јесте валидност уговора потписаних пре него што је интернет постао доминантно средство дистрибуције садржаја. Строго говорећи, музичка индустрија тврди да је стриминг само продужетак традиционалних облика извођења или дистрибуције, што легитимише његову употребу у складу са постојећим уговорним клаузулама. Насупрот томе, аутори тврде да је то потпуно нови медијум, који захтева посебно овлашћење и, у одређеним случајевима, поновно преговарање о уговорној накнади.
Дискусију о потреби за посебном овлашћењем за коришћење музичких дела на дигиталним платформама већ је анализирао Виши суд правде (STJ) у пресуди Посебне жалбе бр. 1,559,264/RJ. Том приликом, Суд је признао да се стримовање може класификовати као коришћење према члану 29 Закона о ауторским правима. Међутим, нагласио је да ова врста искоришћавања захтева претходну и изричиту сагласност носиоца права, у складу са принципом рестриктивног тумачења.
Више од једнократног сукоба између одређених страна, дискусије попут ове откривају фундаментално питање: хитну потребу за преиспитивањем уговора који укључују пренос ауторских права, без обзира на сектор, било да је то индустрија звукозаписивања, углавном дигитализовани сектор образовања, новинске куће – укратко, сви они који користе и експлоатишу садржај заштићен ауторским правима. С обзиром на брзу појаву нових технологија и формата дистрибуције – посебно у дигиталном окружењу – неопходно је да ови уговорни инструменти јасно и свеобухватно прецизирају овлашћене начине коришћења. То је зато што изостављање, које је комерцијално корисно, јер даје широку дозволу за експлоатацију садржаја, може генерисати правну несигурност, захтеве за надокнаду за морална и материјална права, као и скупе и дуготрајне правне спорове.
